Оснивач Горњег
Милановца је син вожда Карађорђа, Александар Карађорђевић. Седиште Рудничке
нахије било је у Брусници, али због немогућности да се шири и развија у
средиште среза и округа,
указом од 5. јануара 1853. године, кнез Александар
је одредио да се седиште округа измести у Дивље поље на обалу реке
Деспотовице.
По реци и новооснована варош би названа Деспотовицом. Име града, на предлог кнеза Милоша који је на овај начин желео да искаже своју захвалност према свом брату који га је, како Милош рече „човеком учинио”, промењено је 1859. године и од тада се зове Горњи Милановац. Указ је донет 3. априла 1859. године.
„Желећи сачувати у спомену име блаженопочившега војводе Милана ја сам по предложенију Попечитељства внутрени дела и сагласно са закључењем Совјета од 2. т. N0 306 решио:
Да се варош Деспотовица која је то име од текуће кроз њу реке добила, од сада зове Горњи Милановац.”
Војвода
руднички Милан Обреновић, брат по мајци кнеза Милоша, рођен је око
1767. године
у Брусници од оца Обрена Мартиновића и мајке Вишње Урошевић из Доње
Трепче. Војвода руднички Милан Обреновић учествовао је у Првом српском устанку и на
позив Карађорђа дигао је Рудничане на оружје 1804. године. Организовао је
устанак у Пожешкој и Ужичкој
нахији, истакао се у биткама на Мишару и Београду. Карађорђе га је поставио
за војводу и поверио му команду у југозападним деловима Србије. Милан
Обреновић је био и министар у Правитељствујушчем Совјету (српској устаничкој
влади), а 1810. године био
је послан у важну дипломатску мисију у
„главни руски
стан”
у Румунији са задатком да од Русије издествује помоћ за српске устанике.
Шест дана пре смрти,
војвода Милан Обреновић је послао извештај у коме
процењује да се Србија не може ослонити на Русију. Његова дипломатска
процена била је сасвим исправна, што ће показати и исход Првог српског
устанка. Умро је 16. децембра
1810. године, сахрањен је
у Букурешту, а потом је пренет у црквену порту села Херешти. После скоро два
века земни остаци
војводе Милана Обреновића, пренети су из Румуније и 22. априла
1995. године сахрањењи у
цркви Светог Николе у Старој чаршији у Брусници.
Колико је Милош ценио и волео свог брата Милана, види се по томе што је убрзо после његове смрти одлучио да за браћу Јована, Јеврема и себе, чије је презиме било Тодоровић, узме презиме војводе рудничког, Обреновић.
• Центар Горњег Милановца је својеврсни споменички комплекс, занимљив архитектонски и историјски.
‐ Спом
еник је
зграда Окружног начелства,
која је најстарија зграда суда у Србији, саграђена
1854. године. Не зна се ко је њен пројектант, а градио ју је „инжињер
Шуле из Панчева”. У њој је војвода Живојин Мишић 3. децембра
1914. године издао
наређење за почетак Рудничке офанзиве, која је означила почетак Колубарске
битке.
‐ Испред
зграде на мермерном постаменту
постављена
је, у камену исклесана,
спомен–биста војводе Живојина Мишића, док су у белим каменим громадама
исклесани споменици кнеза Александра Карађорђевића (откривен 21. априла
1996.) и војводе Милана Обреновића (откривен 21. априла
1995. године).
‐ Црква у Горњем Милановцу задужбина је
кнеза Милоша Обреновића. Градња је започета 1860. године, исте године
када је кнез
Милош умро. Градњу је завршио његов син Михаило 1862. године. Цркву је
пројектовао и изградио познати неимар тог доба Настас Ђорђевић, прадеда
песника Момчила Настасијевића.
‐ Музеј рудничко-таковског краја основан је 1994. године, смештен је у кући некадашњег овдашњег трговца Брковића. Данас су у њој: галеријски простор Музеја, стална изложбена поставка поклона и откупа (личности из доба династије Обреновић), легат браће Настасијевић. У фондовима Музеја су: поклон-збирка сликара Боже Продановића, збирка сакупљача Сретена Љубеновића (археолошка, историјска, етнографска), уметничка збирка из рада ликовне колоније „Мина Караџић-Вукомановић” (Савинац) и збирка Бијенала уметности минијатуре.
‐ Изложба поклона и откупа, између осталог, садржи и део заоставштине дворца у Такову (саграђеног да послужи као летњиковац краља Александра и краљице Драге), а ту су и тепих и завесе из Старог дворца у Београду у које су завереници после атентата 1903. увили мртва тела краљевског пара Обреновић.
‐ Легат браће Настасијевић - Четворица браће Настасијевић, Живорад (сликар), Момчило (песник, приповедач, есејиста и драмски писац), Светомир (композитор), Славомир (писац историјских романа и позоришних комада), оставили су родном граду свој породични салон у коме су годинама одржавани недељни уметнички скупови, кроз који су прошли најзначајнији представници српске уметности међуратног периода.
• Други споменички комплекс у Горњем Милановцу је парк Брдо мира. Спомен-комплекс Брдо мира чине шест спомен-обележја:
‐
-Костурница
палих бораца таковског краја у
Другом светском
рату (1956.),
-Костурница 408 црвеноармејаца палих у борбама за ослобођење Чачка (пренети су 1962.),
-Спомен-брезе (Леонида Брежњева и Јосипа Броза Тита),
-Споменик Таковцима страдалим у Норвешкој (1973.),
-Планинска кућа (изграђена 1973.),
-Споменик интернирцима страдалим у Норвешкој.
• Спомен-комплекс у Такову чине:
1. Таковски грм - под којим су се 1815. окупили народни прваци био је висок 23 метра, а срушио се 1901. године. Кнез Михаило је дошавши на власт откупио земљиште око грма и 17 метара даље посадио нови грм. Овај се после 130 година осушио. На Цвети 22. априла 1995. године на Кнежевим ливадама засађен је млади храст.
2. Споменик Таковском устанку подигао је народ рудничког краја 1887. а на њему су урезани стихови:
„Овај грм ће време да осуши,
и камени стуб ће да поруши,
а Србија вечито стајаће
и Милоша име спомињаће.”
3. Скупина „Таковски устанак” - ова
монументална композиција, налази се у Кнежевим ливадама, посвећена је Другом
српском устанку, његовом вођи Милошу Обреновићу и архимандриту
Милентију Павловићу. Дело је вајара Петра Убавкића.
4. Музеј Другог српског устанка - смештен је у школској згради која је задужбина Њ. В. краља Александра I (последњи Обреновић, 1889-1903).
