Заувек у сећању
Твоје слатке окице никад нећу заборавити,
твој лепи осмех заувек у мојим очима ће остати,
твоје лажи заувек ћу памтити,
али...ипак ћу ти их опростити,
твоје приче... све твоје...
али, само ти нећеш остати у срцу мом,
јер нећу му дозволити да болно име памти,
то име доноси тугу, доноси бол,
у сећању мом...
Сузана Сарић, II2
„Све на нашу душу, и врат и образ!” рекао je српски народ пре равно 190 година. Беше то неко давно време када je огледало душе било мерило праве људске вредности. Сада се обећања мере на ваги давно поломљених тасова, коjи неравномерно претежу из дана у дан, претећи да превагне oнaj тежи део - да победи зло. Jeр данас добро и зло имаjy исто лице, само je питање са коjим ћемо се када срасти на свом животном путу.
Постоjе порази и њих нико не може да избегне. Зато je боље да изгубимо неколико битака у борби за срећниjе сутра, него да будемо поражени, а да притом не знамо ни за шта смо се борили.
О, Милошу, тешко нам je! А живот нас затиче неспремне, и приморава нас да кренемо путевима кoje не бирамо сами. Зато кад год жалимо да постигнемо нешто, треба само широм да отворимо очи, усредсредимо се на циљ и будемо сигурни у оно што жалимо. Нико не може погодити мету затворених очиjу. Данас je народу потребан новорођени Милош, неко коме ће веровати, коме ће бити дозвољено да их предводи и кажњава, за добробит свих. И jедан Арсениjе Лома, са чврстином yкopeњеном дубоко у прсима, да покаже прстом и каже: „ОН JE TAJ!” Али ниjедног од њих не могу вратити прохуjале године. Данас и некада раздваjа дебео зид саздан од неповрата. Млади људи у jедан глас више не могу споjити заjедничку реч, полазе погрешним смеровима, губећи се у трагу порока данашњег времена. И сваким даном све чешће се намећу иста питања: „Да ли je млад човек спреман да се за отaџбину жртвуjе срцем као и наши преци и да joj правилним расyћивањем обезбеди сигурниjу будућност?” Одговорje тешко пронаћи.
О, Милошу, 'вако нам je!
Jелена Милоjевић II2
првонаграђени рад
на конкурсу поводом
Другог српског устанка
После сто деведесет година:
Година 2005. Ово je Балкан, земља Србиjа, земља страдалница.
Непуна два века прохујаше над Србиjом... Где смо били тада, а где смо сада?
Година 1815... Пишти православље под турским japмoм. Плаче и камен од зулума. У тренутку кад ропство у мраку покорене Србиjе буде голоруком народу свакодневица, поjавиће се он. Boђa, jунaк, човек из народа... подићи ћe руку са огњеним мачем, подићи ћe поглед високо изнад озеленелих храстова и подићићe глас. Историjске речи npocyћe се над Србиjом: „Ево мене, ето вас, рат Турцима!”
Био je то почетак кpaja петовековног ропства. Запалиће се земља, потећи ћe потоци крви... Кренyћe народ са Милошем да освети Марицу, да освети Косово, Лазара и браћу Jуговиће. Чврст, непоколебљив, обрачунаће се са неприjатељима. Завиjориће се поново српски барjаци... Србиjа ћe, коначно бити ослобођена. На њеном челу cтajaћe велики војвода, мали сељак, неписмен а интелигентан, са истанчаним осећajeм да сачува власт, да покори непокорене, да оживи спaљене. Срби ћe поново постати слободни и независни...
Године су пролазиле... Ратови се смењивали... Много je крви проливано. Браћо и сестре, Срби, шта нам остаде од Милошеве Србиjе? Све нас je мање, све нам више некрсти кpoje будyћност, боjим се и прошлост. Деца нам расту са дилемом о историjи сопственог рода. Добила je Србиjа многе битке и ратове. Плашим се ону наjважниjу, борбу за српско, национално - губи... Више не paтyjeмo са осваjачима. Сад paтyjeмo сами са собом. Смењују се имена на престолу Србиjе. Не стижемо ни да их запамтимо. Ocтaвљajy cвoj печат разни аутсаjдери, инсаjдери, глумци, заборављени и васкрсли.
А Милош и дaљe стоjи у Такову, бронзаног погледа, хладан и мрк. Како године пролазе, све je мање поноса у очима, мач je и дaљe подигнут. Опомиње... Не дajтe, Срби, да почне да проклиње... Онда ћeмo нестати и нико нам не може више помоћи...
Тамара Остоjић I4
трећенаграђени рад
на конкурсу поводом
Другог српског устанка
III3
Ко смо ми? Скуп лудих, духовитих и занимљивих ликова који се труде да што луђе проведу овај период и однесу нешто лепо одавде. Шта радимо овде? Углавном ленчаримо, учимо онолико колико морамо, боримо се за нека своја права, колико можемо, и наравно, имамо више среће него памети. Можда би неко реака да чинимо стандардан састав одељења и да се не издвајамо из просека, али... Потребно је упознати нас. Свако је прича за себе и док мислимо да водимо самосталан живот, градимо изузетан и што је најважније другачији састав III3.
Зато, драго нам је што смо вас упознали!
Исидора Руменовић
и чланови интернет секције III3
„JESEN STIŽE, DUNJO MOJA“
Dunjo moja mirisna,
Pišem ti ovo pismo, ne rukom već srcem, ne mastilom vec suzama. Kao što vidiš, jesen je već stigla, lukavo i podmuklo kao nikad pre. Stari hrast u dvorištu promrzlo drhti na vetru. Pod tim hrastom smo se ti i ja sreli. Koliko samo priča on u sebi čuva! Koliko uspomena u srce mi vrati kada dodirnem naša imena urezana na njemu. Koliko mi puta šapuće o očima tvojim, o kosi tvojoj i tvojim usnama. A kad dune vetar, sa njegovih grana padnu kapi kiše, koje mirišu na tebe i na noći s tobom provedene. I tako ga slušam, a niz obraz suze teku i kapaju po uvelom lišću. Ja ti ovo pismo ne pišem da bih ti pričao o ovoj usnuloj jeseni. Pišem ti jer vidim da je u našoj ljubavi jesen stigla. Već davno sam te sklonio na ormar, dunjo moja. Ne mirišeš mi više kao ranije, nemaš slast koju si nekad imala. Zapao sam u dubinu griže savesti gde gledam a ne vidim, slušam a ne čujem. Već davno sam shvatio da je naša ljubav prerušena opsesija. Moje srce je već promrzlo od hladnoće. U njemu više nema ljubavi, već samo sažaljenja. Žalim tebe i dobrotu tvoju, jer znam da će te moje reči slomiti. Osećam se sramotno što ću ja biti kriv za to. Hoću samo da shvatiš da u srcu ne želim da nosim deo, već celu ljubav. Gledam u ruke svoje na kojima je još miris tvoj, a ne mogu da ga sperem, jer je tu da me boli. I sramota me je što u oči ne smem da te pogledam, već ti ovako govorim dokle smo stigli. Ne bih da dužim jer svaka daljnja reč dublje ubada mač nevere u srce tvoje.
Jesen je stigla, dunjo moja, a uskoro će zima.
Nebojša Stajić III1
"Уједињене боје душе"
Невладина добротоворна организација 484 организовала је такмичење радова (песма, слика, састав и сл.) на тему "Уједињене боје душе". Такмичење је било по узрастима: од I до IV разреда, од V до VIII разреда основне школе и од I до IV разреда средње школе. Програм поводом доделе награда почео је у 12 часова у Норвешкој кући и састојао се од пројекције филма "Лет изнад кукавичјег гнезда", трибине и анкете о филму, доделе награда, давања прилога деци ометеној у развоју (специјалном одељењу) и писања порука на изложеном паноу. Најбољи радови пласирали су се на такмичење које ће се одржати у Сава центру у Београду.
Приђи ми ближе
Приђи ми ближе,
И пружи руку,
Да бар за трен осетиш плаву боју неба.
Пружи ми руку
Да кроз топли длан мог бића
Ухватиш лепоту сунчаног дана.
Дођи, повешћу те испод дуге
Веруј ми, ми смо толико исте,
Не дам да нас ништа раздваја.
Бог нам је обема дао живот,
Само је теби доделио самоћу
И четири зида ове собе.
Не буди љута,
Пусти да скупа бројимо минуте.
Мени не смета твој узневерени поглед
И то што тешко изговараш, и име.
Хајде, насмеши ми се само једном,
Прелепа си кад се радујеш.
Узалуд додирујеш моје очи
У њима нећеш наћи сузу
У мом погледу нема сажаљења.
Тога имаш на претек...
Од мене можеш да имаш део срца
И пуно снаге да те покренем
Да живиш живот као и други...
Приђи ми ближе...
Ппужи ми руке,
Јесте баш тако!
Ја сада идем, али ћу доћи
Поново сутра, и опет сутра.
Веруј ми доћи ћу сваког дана.
Ти не смеш бити остављена,
Ти не смеш бити заборављена,
Јер тако си добра и млада,
И имаш право на живот,
На све што живот даје и пружа...
Приђи ми ближе....
Тамара Остојић I4
I награда у категорији средњих школа
Исповест
Одбаче,
као светлост удаљен,
ходам у сенци трагова
игнорисан и понижен,
без могућности
да се смело окренем.
Боли све и раздире
моје биће
које са мислима
бори се
да сам нижи, другачији.
Велика је надмоћ празнине
коју ја желим да испуним
срећом и осмехом,
а моја бол
коју осећам изнутра
непобедива је.
Ја желим
ходати нормално,
причати,
искрено се смејати.
Зар много тражим
од Вас?
Опростите ми
што ја само желим
срећно да живим!
Бојана Смиљанић III2
IV награда у категорији средњешколаца